Pre dve decenije, onlajn obrazovanje predstavljeno je svetu uz jednostavno, ali neverovatno moćno obećanje: slobodu. Bili biste oslobođeni svakodnevnog putovanja na posao, ograničenja tradicionalnog rasporeda u učionici i mogli biste da učite ono što vas najviše zanima, uz svetlost ekrana računara.
Na mnogo načina, to obećanje je ispunjeno. Čovek u malom selu sada ima pristup predavanjima sa Stanforda. Zaposleni roditelj sada može da se obrazuje dok njegovo dete spava. Međutim, vremenom smo naučili izuzetno vrednu lekciju: pristup informacijama nije obrazovanje. Čovek se može okružiti knjigama, ali ako ne postoji način da meri napredak ili se usmeri ka tim knjigama, većina će jednostavno lutati po biblioteci i ne raditi ništa.
Upravo ovde smo preusmerili pažnju. Pomakli smo se od onoga što učimo ka načinu na koji to učimo. Posuda koja čuva te informacije više nije samo tehničko rešenje. Ona je sada nastavnik, administrator, motivator i centar zajednice – sve u jednom.
Kako smo posmatrali razvoj onlajn obrazovanja od statičnih veb stranica do dinamičnih okruženja za učenje pokretanih AI-jem, sada je jasno da je platforma važnija nego ikad. Ona čini razliku između toga da nešto naučite i da to zaista razumete.
Prvi talas - od teksta do razgovora
Da biste razumeli zašto su ove platforme danas toliko ključne, najpre je potrebno razumeti njihovo poreklo. Krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, internet je još uvek tražio svoje mesto u sferi obrazovanja. Onlajn učenje, ili „e-učenje“, kako se češće nazivalo, i dalje je bilo eksperiment u pretvaranju analognog u digitalno.
Bilo je osnovno:
-
Univerzitet ili predavač bi svoje resurse, uglavnom tekstualne, otpremio na univerzitetski server ili osnovni sistem oglasnih tabli.
-
Ako ste imali pitanje, poslali biste ga profesoru e-poštom i danima čekali odgovor.
-
Ako ste imali zadatak, priložili biste ga uz e-poruku ili biste ga, ako ste bili malo napredniji, otpremili na osnovni Dropbox.
Prva velika inovacija bio je razvoj sistema za upravljanje učenjem (LMS), pri čemu su Blackboard i WebCT bili industrijski standard. Konačno je bilo moguće imati digitalno središte za jedan predmet. Konačno je bilo moguće čuvati ocene na jednom mestu. Konačno je bilo moguće voditi diskusije na forumima ili trenutno poslati obaveštenje celom odeljenju.
Bila je to prava revolucija u administraciji, ali slaba zamena za pedagogiju. To su bili sistemi izgrađeni za institucije, a ne za učenike. Napravljeni su da služe potrebama škole, a ne polaznika.
Korisničko iskustvo bilo je loše. Korišćenje tih sistema bilo je kao pokušaj snalaženja na državnom veb-sajtu iz 1998. godine. Bili su nepregledni, teški za korišćenje i nisu podsticali interakciju sa samim sadržajem. U suštini, bili su digitalni sistemi za arhiviranje. Otvorili biste fioku (stranicu kursa), izvadili fasciklu (PDF), pročitali je, a zatim zatvorili fioku. Nije bilo povratnih informacija, interakcije sa sadržajem, a sistem se u velikoj meri oslanjao na to da učenik prati tempo.
Uspeh je bio u tome što je pokazano da se obrazovanje može odvijati van fizičke učionice, ali nije pokazano da se može odvijati kvalitetno. Bilo je mnogo odustajanja, a onima koji su istrajali iskustvo je delovalo usamljeno. Bilo je jasno da će, ako onlajn obrazovanje želi da ispuni svoje obećanje, sam sistem morati da postane nastavnik.
Poremećaj - MOOC-ovi i demokratizacija pristupa
Godina 2012. u krugovima stručnjaka za obrazovne tehnologije naziva se „godinom MOOC-ova“. Masovni otvoreni onlajn kursevi pojavili su se uz veliku pompu, što nije bio mali podvig. Uz podršku rizičnog kapitala, organizacije poput Coursera i Udacity predvodile su taj prodor, uz podsticaj neprofitnih inicijativa kao što je Harvard-MIT-ov edX. Njihov cilj bio je da preokrenu tradicionalni LMS model.
Dok je početni fokus bio na administraciji, MOOC-ovi su se usredsredili na pristupačnost. Obećanje je bilo jednostavno predobro da bi se propustilo:
učite besplatno od najboljih predavača sa univerziteta Ivy League, zajedno sa stotinama hiljada svojih kolega.
Mediji su podivljali, proglašavajući ovo krajem tradicionalnih univerziteta: „Zašto plaćati univerzitetu 50.000 dolara godišnje kada možete učiti od najboljih predavača u pidžami?“
Sa tehnološkog stanovišta, ovo je bilo važno vreme za nekoliko ključnih napredaka. Prvo, video-predavanje: učenici više nisu bili ograničeni na čitanje statičnog sadržaja; sada su mogli da gledaju predavače kako drže nastavu, uz prepoznavanje rukopisa i grafiku kao dodatak.
Drugo, MOOC-ovi su rešili veliki problem: skalabilnost. Stariji LMS sistemi bi se rušili sa 200 istovremenih prijava; MOOC sistemi su bili izgrađeni na infrastrukturi u oblaku sposobnoj da podrži milione korisnika. Mogli su da koriste automatizovane kvizove i eseje koje ocenjuju kolege, što je značilo da se jedan kurs može držati bez čitave legije asistenata u nastavi.
Međutim, MOOC-ovi su i dalje bili prilično ograničeni:
-
Pogledajte video
-
Uradite kviz
-
Pogledajte još jedan video itd.
Stope odustajanja bile su izuzetno visoke, često iznad 90%. Samo stavljanje milion učenika pred video ne znači i učenje.
Pouka koju treba izvući iz ovog MOOC poremećaja jeste da se nikada nije radilo o tome da će besplatan pristup obrazovanju spasiti stvar; radilo se o tome kako sama platforma utiče na ishode učenika. One koje su opstale naučile su da samo emitovanje informacija nije dovoljno; potrebno je osmisliti put učenika.
Savremeno doba - zašto je platforma pedagog
Danas smo u trećoj fazi onlajn obrazovanja. Tehnologija je uspostavljena, sadržaja ima u izobilju, a pompa je nestala. U savremenom dobu, platforma je doživela temeljnu promenu svog identiteta. Ona više nije mesto gde se učenje odvija. Ona je učesnik u procesu učenja. Ona je pedagog – nastavnik.
To je zbog tri ključna razvoja koja savremenu i efikasnu platformu razlikuju od njenih drevnih prethodnika.
Interaktivnost i angažovanje
Ljudski mozak ne uči pasivno. Gledanje videa, čak i fantastičnog videa, ista je kognitivna aktivnost kao gledanje televizije. Posmatranje informacija isto je kao gledanje sapunice. Informacije se usvajaju, ali bez ikakvog napora ili aktivnosti ne zadržavaju se. Savremene platforme rešile su ovaj problem ugrađivanjem interaktivnosti u mehanizam isporuke sadržaja.
Video više nije jednosatno predavanje. To je niz mikro-predavanja. Nakon pet minuta videa sledi trenutni kviz. Ne možete nastaviti dalje dok ne date tačan odgovor. Video se pauzira i pita: „Na šta je profesor upravo aludirao?“ Ljudski mozak je primoran da pređe iz režima primanja informacija u režim prisećanja.
Aktivno prisećanje jedna je od naučno najdokazanijih tehnika za zadržavanje informacija u mozgu. Platforma više nije ekran za video. Ona je partner za učenje koji vam ne dozvoljava da budete lenji.
Zajednica i učenje među vršnjacima
Najveća slabost ranog onlajn kursa bila je njegova izolovanost. Učenik koji gleda u ekran računara je tužna slika, a tužne slike odustaju. Nova platforma prepoznaje da je učenje suštinski društveni čin. Ona prepoznaje da arhitektura sadržaja mora biti usklađena sa arhitekturom zajednice.
Najbolje platforme sada nude sofisticirane forume za diskusiju koji prevazilaze tradicionalne tekstualne niti. One nude:
-
Gejmifikaciju za nagrađivanje učenika koji pomažu
-
Mogućnost formiranja virtuelnih grupa za učenje prema vremenskim zonama.
-
Uživo, interaktivne sesije u kojima učenici mogu čak i da anketiraju predavača.
Ako je platforma uspešna, učenici će početi da podučavaju jedni druge. Počeće da pomažu jedni drugima da razumeju koncepte u komentarima, a platforma će biti samo domaćin razgovora, a ne prenosilac poruke.
Podaci i personalizacija
Najveći korak napred je korišćenje podataka. Svaki klik, svako oklevanje, svaki netačan odgovor u kvizu predstavlja informaciju. To se u prošlosti nije uzimalo u obzir. Danas inteligentan program uzima te informacije i koristi ih za poboljšanje iskustva.
Ako učenik ima poteškoća sa određenim matematičkim zadatkom, program to primeti i ubaci video o tom problemu pre nego što učeniku dozvoli da nastavi. Ako učenik brzo prođe kroz određeni deo programa, program može preskočiti osnovni materijal i uvesti napredni materijal. Ovo je izuzetno personalizovano iskustvo. Program vas poznaje bolje nego što vi poznajete sebe. Kao da mentor zna sve o vama i tačno zna kada vam je potrebna pomoć.
Praktični saveti za izbor platforme
Kao što sada znamo, platforma je glavni faktor iskustva koje imamo. Ali kako izabrati dobru? Da li ste učenik koji želi da stekne nove veštine? Ili zaposlena osoba koja želi sertifikat? Naziv ustanove više nije toliko važan kao nekada. Kvalitet korisničkog interfejsa i inteligencija softvera sada su podjednako važni.
Ako razmatrate onlajn kurs ili studijski program, evo pet konkretnih stvari koje bi trebalo da tražite u vezi sa samom platformom:
Mobilna pristupačnost i sinhronizacija
Život se ne odvija za stolom. Dobra platforma to zna i obezbeđuje da može da se koristi na mobilnom uređaju. Ali ne staje samo na tome da dobro izgleda na pametnom telefonu. Ne, trebalo bi da bude više od toga. Trebalo bi da možete da započnete video na računaru i završite kviz na pametnom telefonu, bez brige o tome da pratite gde ste stali. Ako zahteva da budete vezani za sto, ostala je zaglavljena u prošloj deceniji.
Prisustvo centra zajednice
Potražite ljude. Pre nego što se obavežete, proverite zajednicu. Da li imaju forum? Da li je aktivan? Možete li slati poruke drugim učenicima? Da li predavači ili asistenti učestvuju u zajednici? Zajednica koja učenike odvaja jedne od drugih je loš znak. Potrebna vam je zajednica koja ima prostor za neformalne razgovore i spontano učenje kroz razgovor.
Raznolikost formata sadržaja
Ako je sav sadržaj kursa samo lice koje govori u videu, budite oprezni. Najbolji kursevi imaju raznovrsne formate. Tražite funkcije koje omogućavaju transkript videa koji možete preuzeti i brzo pregledati. Tražite funkcije koje omogućavaju interaktivni transkript videa koji ističe reči dok se izgovaraju. Tražite dijagrame i simulacije. Za kurs zasnovan na fizičkim veštinama tražite komponentu virtuelne stvarnosti. Što više načina mozak ima da kodira informacije, to će ih bolje zadržati.
Zaključak
Onlajn obrazovanje se postepeno razvijalo: od jednostavnog postavljanja sadržaja na internet do pružanja predavanja svetske klase, koja sada zahtevaju angažovanje, zajednicu i personalizaciju.
Talasi interneta: biblioteka, zatim TV prenos, pa inteligentan ekosistem.
Internet ima mnoštvo sadržaja, uključujući besplatna predavanja o gotovo svakoj temi. Ono što nedostaje: struktura, povratne informacije, motivacija – sada je to posao platforme. Dobra platforma je više od samog pružaoca informacija. Ona pruža razumevanje, zadržavanje znanja i primenu.
Naziv univerziteta biće nevažan, ali inteligencija interfejsa za učenje biće ključna. Više neće biti važno: „Gde ste studirali?“, već: „Kako ste učili?“
Pristup je prvi korak, ali dobra platforma će vas provesti kroz vrata.